Недавно сам након разговора са особом X о циљевима, пасијама, плановима чула тако ми познату реченицу – “Од амбициозности ми се диже коса на глави.” Нисам сигурна шта је то тачно значило, јер не постоји универзална дефиниција амбициозности и “превише” је субјективна одредница. Свако треба да ради онолико колико ће му омогућити да живи на начин којим је задовољан.

Код нас влада менталитет осредњости. Главни изговор нам је криза и земља у којој смо, па пронађемо хиљаду примера неправде да тиме правдамо зашто ми нисмо успели. А мало ко жели да уложи више, да да више, научи и потруди се више. Мало ко жели да се упореди са светом и да парира светским вредностима, стандардима и знањем. Сви би да имају што више одмах са што мање рада и уложеног времена. Битније је како изгледамо споља него шта се налази унутра. Битније је да смо у правом кафићу у право време и обучени на прави начин, а не види се да смо морали да дигнемо кредит да бисмо шетали торбу по најновијој моди која је “must have” овог лета.

Играћемо SONY са друштвом, код маме и тате у стану, у 35ој години и пљувати ове будале који каче слике по нету са разних путовања, догађаја. Они имају или зато што краду или зато што су у политици (што му често дође исто) или их на послу толико израбљују да им “џаба све те паре”. Или је лако њима, неко их је запослио на “добром месту” (још кад бих знала шта и где је тачно то “добро место”).

То је све у реду, и играти сонy, и сваки дан бити по кафићима. Ако вреднујете више своје слободно време и свесно бирате да тако живите, онда сте срећни због тога и нема потребе да уопште коментаришете другачије од вас.

Мени сметају они који на амбициозност гледају са гађењем, који подржавају осредњост и задовољавају се са “дај шта да даш”, “важно је да имам посао” и “боље ишта него ништа” а при том се све време жале. Они који живе са предрасудама да ко изабере посао и каријеру је аутоматски рекао не породици и деци. Ако превише ради, жена неће стићи сваког дана да спреми ручак, а то је, судећи по хомо балканикусу, најважнија обавеза и вештина коју мора да поседује. Највише ми смета што своја уска уверења виде као чињенице и онда покушавају да “поправе” оне који су другачији од њих.

Ако си заиста задовољан својим животом, оним што радиш, што имаш, својим окружењем и особом каква си, неће ти сметати то што други људи раде, имају, могу много мање или више од тебе. Само ако си истински задовољан собом, тада ћеш моћи да заиста прихватиш и поштујеш друге људе и њихове жеље, снове, амбиције какве год да су. Тада им нећеш судити и вредновати њихове изборе већ ћеш их подржати да то што желе, успеју. Нема потребе да им намећеш своју верзију исправног живота. Свако има (или би требало да има) своју личну јасну слику успеха, богатства, среће. За неког су то милиони, путовања, за неког пристојна плата и место које воли. Само нисам сигурна да сви знају колико тачно кошта да се стигне до жељене визије успеха и среће.

Ако си свесно изабрао да платиш мању цену јер су ти друге ствари које тиме добијаш битније, нема разлога да не подржиш неког другог да буде и успешнији и богатији од тебе јер је свесно спреман да плати више за то.

На амбициозност можемо гледати као да је лоша код људи који се воде принципом “циљ не бира средства”, а може бити и здрава у виду жеље за сталним учењем, усавршавањем, тражењем подржавајућег окружења и прилка за раст и развој. Свако има своје приоритете и вредности које одређују шта им је најважније, па у складу са тим и дефинишу своје амбиције. Свако треба да гаји онолику количину амбициозности која га чини срећним, испуњеним и води ка животу који жели.

Хајде да редефинишемо поглед на посао, породицу и живот

Пословни успех и каријера не искључују посвећеност породици. Учење и лични развој не искључују добар провод и пријатеље. Зашто се ограничавати и посматрати свет уско? Зашто унапред бирати само једно уместо да верујемо да можемо да имамо све? Кључ је пронаћи баланс. Неће нам у сваком тренутку у животу у фокусу бити иста ствар… И не треба да судимо на основу оног што видимо тренутно. Ако је неко тренутно посвећен каријери и додатно ради не значи да неће другачије организовати своје време када оснује породицу или дође до неке друге промене у животу. Околности мењају приоритете и доносе другачије обавезе и одговорности. Навикли смо да нам просечно буде довољно добро јер нас је страх да ако одемо даље нећемо моћи да уживамо у животу као до сада. Шта ако бисмо тада уживали још више?

И зашто људи стварају огромну раздвојеност између приватног и пословног? Имамо један живот и све је у њему. Добар и успешан живот се састоји из пажљивог и свесног личног микса (баланса) свих састојака – и пословног и приватног и забаве, друштва, породице, љубави, учења, путовања, свега што желимо да ту буде. И све може да стане, ако знамо своје вредности, одредимо приоритете и свесно своје време улажемо на основу тога.

Ја не волим изразе “губити”, “убити” или “трошити” време. Верујем да време увек улажемо у одређене активности сходно нашим интересовањима, вредностима и приоритетима. На основу тога где га уложимо зависи какве ћемо резултате зарадити. (Резултате не добијамо већ их зарађујемо)

За мене, business is pleasure. Work is fun. Када сам на послу и док радим, у већини случајева уживам. Када путујем и приватно и пословно, уживам. Када се дружим са пријатељима, падне ми на памет нека пословна идеја. Када сам на послу, договорим се шта ћу радити након посла. Различити су разлози, понашања, обавезе, начин комуникације и облачења али у сваком случају, и приватном и пословном – уживам. И не бих пристала да живим другачије. Не постоји тај Берлински нити Кинески зид између пословног и приватног. То је све живот.

Rokfeler каже:
“I was early taught to work as well as play.
My life has been one long, happy holiday;
Full of work and full of play –
I dropped the worry on the way –
And God was good to me every day.”

Имајте јасне вредности, циљеве и приоритете на основу којих ћете пронаћи своју дозу амбициозности. Ако сте ви срећни и испуњени моћи ћете да подржите друге да и они, на њима својствен начин, постигну оно што желе. Негујте менталитет обиља. Заблуда је да мора да се бира између посла и забаве, рада и задовољства, амбициозности, каријере и породице. Можете да имате све ако свесно улажете своје време тамо где ће вам донети највише жељених резултата. Можда стигнете и да спремите тај ручак, али себи за душу и уживање, а не зато што вам је то обавеза. Немојте дозволити да окружење са ограниченим видицима сузи ваш поглед и убеди вас другачије.
Аутор: Ана Брзаковић, преузето са сајта anabrzakovic.com